Fudbal, strasti, navijači i politika

Apstrakt

Za vreme pandemije COVID-19 svi fudbalski mečevi širom Evrope igrani su pred praznim stadionima. Moglo bi se reći da su te utakmice bile prazne bez navijača i strasti. Fudbal bez strasti nije fudbal. Poznati psiholog, Konrad Lorenc govorio je da su fudbalske utakmice dobar način za pražnjenje nacionalističkih strasti na jedan regularan način. Uvek je bolje da nacije i države ratuju na fudbalskim stadionima, nego u pravim ratovima. Fudbal je dobar za prevenciju pravih ratova. Sa druge strane, fudbalski ratovi, konflikti navijača, ponekad prethode pravim ratovima, ili ih predviđaju. Ono što se dogodilo na stadionu Maksimir u Zagrebu, neposredno pred utakmicu Dinama iz Zagreba i Crvene Zvezde iz Beograda, 1990. godine, dobar je primer povezanosti fudbala, navijača, strasti i politike. Mnogo vekova pre toga, nešto slično se dogodilo u staroj Vizantiji, u Carigradu. Taj događaj iz epohe Justinijana, poznat kao “pobuna Nike”, bio je prvi sukob navijača i prvi događaj kada je sport igrao političku ulogu. Autor ovog teksta govori o tome. On takođe analizira veze između navijača i nekih grupa organizovanog kriminala, posebno kada je reč o drogi. U tom smislu Jovan Ćirić analizira i jednu odluku Ustavnog suda Srbije. Pre nekoliko godina javno tužilaštvo je Ustavnom sudu podnelo zahtev za zabranu pojedinih podgrupa fudbalskih navijača. Ali, te podgrupe nisu bile registrovane kao udruženje građana, tako da je sud odbacio taj zahtev tužilaštva. Kako zabraniti nešto što u pravnom smislu ne postoji, što nema svoju organizacionu strukturu i niko ne zna ko su članovi tih podgrupa. U svakom slučaju veze između fudbala i politike su vrlo jake i kompleksne.