Вештина (не)могућег – предратни пиротски политичари у „загрљају” комуниста

Apstrakt

Иза паравана Јединственог народног фронта промаљали су се иконографија комуниста, партијски вокабулар, познат још из предратне епохе, упакован у пропагандне медијске објаве, као и још увек пузајући култ личности маршала Јосипа Броза Тита. Ради утиска да је на делу била најдиректнија могућа слобода избора, међу перјаницама ЈНФ-а су се нашли и предратни политичари грађанске и демократске провенијенције, који су једнократно искоришћени у кампањи за прве парламентарне изборе у новој држави. За већину је то била лабудова песма сопственог политичког живота, а за власт још једна у низу алатки за изцртавање контура псеудодемократије. Наговештени феномен могуће је посматрати и на локалном нивоу, посебно кроз деловање доктора Драгољуба Јовановића, реномираног југословенског политичара и Пироћанца, који је у родном месту уживао огромно поверење. Сем њега, било је и мање познатих локалних политичара, попут доктора Душана Стевчића и Бранка Радосављевића, који су се нашли међу „победницима”, а било је и оних који су одмах по ослобођењу дошли под удар режима, осуђени на дугогодишње робије или остајући без главе, попут Димитрија Младеновића Гаге и Светозара Мисирлића. Кроз осврте на делове њихових биографија који се односе на послератно време, покушаћемо да укажемо на неке од аспеката политичког и друштвеног модела који се стварао на државном нивоу и био јасно читљив и на локалу.