Између неутралности и солидарности: политика Румуније на почетку Велике источне кризе (1875–1876)

Apstrakt

У раду се анализирају позиција, дипломатске активности и улога Кнежевине Румуније на почетку Велике источне кризе, фокусирајући се на устанак у Херцеговини и Босни, те Први српско-турски рат. На основу архивске грађе из румунских архива и објављене дипломатске грађе, рад реконструише еволуцију румунске политичке линије од почетка устанка у Херцеговини, у јулу 1875, до окончања првог рата између Србије и Турске. Румунија је спроводила политику „активне неутралности” која је била далеко од пасивне посматрачке улоге, укључујући систематску дипломатску мрежу, мере контроле граница, војну спремност и активне преговоре са великим силама ради осигурања сопствене безбедности и територијалног интегритета. Рад показује како је румунска влада морала да балансира између формално прокламоване неутралности и унутрашњих притисака. Анализа базирана на дипломатској кореспонденцији, циркуларним нотама, декретима и извештајима румунских агената из Београда, Цариграда, Беча, Берлина, Париза и осталих престоница показује софистицираност румунске дипломатије у управљању изузетно деликатним међународним околностима.